Odgovore na ovo izuzetno složeno sociološko pitanje, sa elementima metafizike i blage erotike, pokušali smo da damo komparativnom analizom tri vrhunska stvaraoca iz ove oblasti.

Svratila je u njegov život „kao slučajna prolaznica i otišla iste noći, ta neznana lepotica“, jada nam se Jašar Ahmedovski. Ovom vrsnom vokalno-instrumentalnom izvođaču narodne muzike neznana lepotica za svoje usluge tražila je i određenu nadoknadu, citiram: „na rastanku tražila je nešto moje za sećanje“. Svima nam je dobro poznato čega se naš narod najbolje seća (dolari, marke, lire, glagolji Jelena Karleuša), ali Jašar gestom vrednim svake pažnje diže svoj rejting u neslućene visine. Umesto da joj iskešira tadašnjih 100 maraka, kao realni ekvivalent za izvršenu jedinstvenu uslugu („ljubila me kao nikog“), Jašar ženu svog života daruje fotografijom iz lične karte ili vozačke dozvole, sa natpisom na pozadini iz kojeg neznanka ne može saznati ništa više o njemu („dao sam joj svoju sliku, jer nemadoh ništa drugo, i napisah ove reči ‘jednoj ženi za sećanje dugo’ …“). Jašare, dođi da nam pevaš na svadbama, zasućemo te raznim fotografijama, ali dinara dobiti nećeš (a i koji će ti…)!

Amir Kažić, u horoskopu Leo, nastavio je stvaralački ciklus i u antologiju pesama dodao „Na zidu kraj perona“. Iz nepoznatih razloga obreo se na železničkoj stanici nepoznatog grada (Lajkovac, možda, jer Brgule imaju označen naziv mesta), u ruci težak kofer, u duši nemir, na reveru značka FK Sarajeva. Kaz’o je da mu je dosta i žene i dece i kuće i da ga naka nostalgija vuče… ne, ne, to je bio babo Atif, koji se ni nakon 13 Bajrama ne vrati k nama. Leo je u trenutku šarmirao provokativno odevenu nepoznatu plavušu („plava kosa preko ramena“, „suknja prekratka“) i „na zidu kraj perona, tamo iza poslednjeg vagona“, doživeo ono što naš idol Ron Džeremi doživljava 5 puta za noć. Taj emocijama nabijeni događaj nije bio adekvatno praćen rečima („u mraku sami na stanici, samo tišina i poljupci“), u čemu možemo tražiti razloge rastanka i nikad ponovljenog sastanka. Ili u tome, ili u činjenici da Leo ima kome da se vrati („ti me ljubiš bolje nego ona“)… „Vlak bez povratka“ ipak je došao negde pred zoru („slučajno mi smo se sastali, u zoru zauvek rastali, eeej“), što je značilo definitivan razlaz i povratak svako na svoje radne obaveze. Za razliku od Jašara, Leo nije bio u situaciji da na bilo koji način razmišlja o novcu ili drugim darovima.

„Ženu bez imena“ sreo je, imao i izgubio simpatični stvaralac pesama koje jednako zvuče, ali im se sporadično menja tekst. Vlado Georgiev „samo jednom i nikada“ radio je isto ono što i njegove kolege. Međutim, pored ljubavnog čina, došlo je i do razmene nekih informacija, tako da je, za razliku od Leo-a, Vlado uspeo da sazna da će „ponovo sve, ako bude nam suđeno“. U nadi da će im sudija zaista dosuditi revanš meč u njegovu korist, pesmu zaključuje obaveštenjem da će „zauvek biti tu“ i „samo na ljubav čekaću“. Blago tebi, čekaš na ljubav, dok generacije visokoškolovanih čekaju na prvo zaposlenje. Za razliku od njega, Penzosi su saznali i kako se zove i kako izgleda bez odeće…

U sledećoj analizi, Penzosi objašnjavaju poreklo crne boje na dresovima JSD Partizan.

Iz krugova bliskih Zoranu Gajiću Kizi saznali smo da se planira i svetkovina kačenja mrežice o obruč koša, nakon koje će uslediti ritualno ubacivanje lopte u isti. Takođe, saznajemo i da ovi događaji već izazivaju budnu pažnju drevnih udruženja, kao što su KJP Đunis i Opštinska uprava Ub, koji ne samo da će sponzorisati pomenute rituale, već će obezbediti učesnike i prostor za igru.

Povodom svega ovoga, odradili smo malu anketu među pripadnicima NOP Penzosi (*Narodno oslobodilački pokret) na temu „Da li podržavate Penzose u namerama da igraju basket za vikend?“ i rezultati su, očekivano, poražavajući :

- čak 8.989.734 procenta populacije izjasnilo se „Podržavam Penzose makar dodavali vodu Tomi Nikoliću“

- nešto manje od 10.000.000 procenata odgovorilo je „Sama pomisao na Penzose čini da moje telo uzdrhti i tada zaboravljam na sve derbije, crvena i crna slova, a naročito na kontracepciju“. Smatramo da su na ovo pitanje pre svega odgovarale pohotne maloletnice, ali ostavićemo to sada po strani.

- svega 4 milijarde procenata stanovništva shvatilo je da se Penzosi izjašnjavaju kao etnički Tamnavci, obožavaju sve što je veće od 100 evra, a po veroispovesti su Džedaji i nadaju se da će Dart Vejder jednog dana doći i pokazati svima gde se tele veže.

Anonimus sa motkom

Duga pauza ostavila je traga ne samo na našim božanskim figurama, već i u prisustvu u medijima. Šta nam se dogodilo, još ne znamo, ali činjenica je da tamo neki Novak Đoković, igrač nekog feminiziranog sporta sa nekakvim motkama i mrežama i nekim malim žutim loptama opseda čitavu sportsku, estadnu i erotsku javnost već evo ceo dan.

Kako kažu na B92, pobedio je u nekakvoj utakmici tamo nekog Španca, šta ti ja znam, isto što mlati tim reketima, umesto da je učio neki zanat, otvorio perionicu automobila ili limarski servis…

Ajd sad, i da mu čestitamo jer je naš i pobedio je nekoga iz EU, pa dokazao da smo u svemu bolji od tih šiljokurana, ali to što nas nema u onoj meri u kojoj smo nekada bili zastupljeni, pitanje da li je zasluga nas samih, ili njih, ko god to oni bili.

U svakom slučaju, to se mora promeniti, a mi ćemo učiniti prvi korak. Sa naše strane, dozvolićemo sledeće :

• svako veče po pet minuta u drugom Dnevniku, besplatan prilog, na naš račun, sve preko toga će nam plaćati,
• naše slike u Erotskom dodiru, Vrućem kaju i ostalim magazinima sa teritorije ex SFRJ,
• korišćenje naših likova i tela u svrhu dodavanja na fotošopirane fotografije inferiornih lica kao što je npr Mitar Mirić ili Sinan Sakić. Zamislite samo da oni imaju naše glave ili tela, pa spopadale bi ih ludetine od jutra do prekosutra.

Inače, vredno je pomena da je danas bilo čak 7 lica zainteresovanih za basket, tako da smo igrali sat i po vremena bez ljudskih i materijalnih žrtava. Takođe, konstatovano je da Crvena zvezda nema šahovski klub, jer nije dozvoljeno da figure budu crveno bele, umesto ovih nakaradnih crno belih.

Sledeći basket planiran je za sredu, datum ne znamo, termin isti. Milane Munjase, spremaj se.

Nakon skoro višegodišnje pauze, na terenu koji je za nas izorao Milan Munjas, pre svega svojim samoubilačkim akcijama usmerenim protiv nemačkog okupatora, ponovo su se okupili idoli mladih, predmeti požudnih želja tinejdžerki i žena u zrelim godinama, slobodni zidari, moleri, armirači i tesari, jednom rečju PENZOSI.

Kao što to biva u svim zemljama u kojima se prvo pogleda „Fejs“, a tek posle pije jutarnja kafa, rakija ili sona kiselina, tako smo i mi početak nove sezone oglasili putem „eventa“ na facebook-u. Od 7 prijavljenih, došlo je 5, što predstavlja skoro 100%, dobro ne baš 100, ali koji procenat gore, dole. Prvu postavu ove sezone činili su dobro poznati superheroji Fidel, Mika, Kiza, Vuk i Stefan.

Igralo se 2 na 2, s tim da jedan pauzira, fotografiše, snima klipove, vrši malu i veliku nuždu, laje na zvezde, piša uz vetar, skuplja postere Majkla Džeksona i radi sve što rade mladi. Kao ni fudbalskoj reprezentaciji Srbije, tako ni nama rezultat nije bio uopšte u planovima, jer smo došli da se družimo i skidamo otrembešene stomake. Utakmice su obilovale atraktivnim potezima, silovitim zakucavanjima, slobodnim udarcima iskosa sa leve strane negde u visini protivničkog šesnaesterca, kao i sporadičnim izlivima nežnosti u vidu udaranja laktovima i zabadanjem noža u leđa.

Novo druženje zakazujemo za sutra u 16.30 po srednjoevropskom vremenu, a do tada nas sanjajte u vlažnim snovima ili prizivajte kao duhove, neko od nas će vam se sigurno javiti, makar da vas otera u 3 lepe p.m.

Kako saznajemo od našeg izvora, koji je želeo da ostane anoniman (odnosno, nije, želeo je sve sem toga – konje vrane po livadi razigrane, sat sa zlatnim lancem i salaše, ali nije uspeo da izdigne iz anonimnosti i onda da ga ne bi bio blam, pravi se da želi da je anoniman), lokalna samouprava garantuje bezbednost učesnicima Parade ponosa ukoliko budu želeli da je organizuju u našem gradu.

Preporučuje se da parada počne oko 11h pre podne, u vreme kad je većina zaposlenih doručkovala i pročitala novine, pa drema za stolom, deca u školi ili se spremaju za istu, lokalne barabe još uvek spavaju umorni od naporne noći, a seljaci završili prodaju na pijacu.

Ostaje da vidimo kako će na ovu velikodušnu ponudu reagovati rukovodstvo Parade ponosa, ali i domaće klero-fašističko-anarho-pravoverne organizacije, kojima nudimo svu neophodnu pomoć i rekvizite.

Kao i svi veliki projekti („Velika Srbija“, „Evropska Zvezda“) „Tamnava trip“ je izgledao kao nemoguća misija u samom početku. Ideja je bila da se okupe svi Penzosi koji su poreklom iz Sovljaka i Velsa i obiđu svoju prapostojbinu na način na koji su naši preci prešli od Vrata naroda do ovih krajeva. Sent je prilikom izrade studije opravdanosti utvrdio da cena volova i konja visoka tako da smo rešili da prevozno sredstvo ipak budu bicikli. U studiji je utvrđena i tačna maršruta gudurama Tamnave, Sovljak-Brezovica-Kalinovac-Banjani-Vrelo-Takovo-Ub-Talovi-Hladan sok od višnje. Sasvim iznenada i bez tehničke dokumentacije hrabri penzosi u sastavu Sent, Fidel i MarX su krenuli u pustolovinu sa malim zakašnjenjem zbog traženja izgubljene mačke.

Na put su penzosi krenuli veseli i razdragani ali već posle prvog uspona umesto smeha na licu im se pojavilo crvenilo i znoj. Naravno u tim teškim trenucima našim junacima se otela i po koja sočna psovka, međutim to nije ništa prema sočnosti psovki koje je Sent uputio braći po biciklima. Pred jedan od uspona Sent je Fidelu i MarXu rekao da ubrzaju ne bi li imali što veći zalet za predstojeće napore. Zaneseni pričom o globalnim problemima (mir u svetu, komunizam danas, seka, pfc…) Fidel i MarX su zaboravili druga koji je savlađivao uspon i nastavili da brzo voze. Tek posle izvesnog vremena odlučiše da sačekaju Senta, koji je još pristižući osuo paljbu.

Put je nastavljen prema Brezovici nakon kraćeg odmora, tj brisanja znoja i ispijanja vode. Sledeća prepreka za naše junake je bila raskrsnica koju je nepoznati projektant stavio, možete misliti, u sred Brezovice. Vođeni devizom svi putevi vode na Ub, krenuli su desno što je jako čudno.

Put kroz Brezovicu do Kalinovca je imao više etapa na kojima je uglavnom trijumfovao nosilac zelene majice Fidel koji je pored brzine pokazao i veštinu u izbegavanju prepreka životinjskog porekla. Pred poslednju etapu u Brezovici Sent je prikazao kako se biciklizam i hip-hop mogu ujediniti, vozio je bicikl bez ruku koje je koristio da prikaže neke znake nama običnim smrtnicima nepoznate ali kao što sam Sent kaže „Ko vas jebe“.

Ulazak u Kalinovac je obeležio put koji nigde lada nema dok sunce nije štedelo trojicu namernika. Ulazak u Kalinovac, gde u prelaznom roku zamalo nije prešao Blaža, smo obeležili još jednim ritualnim ispijanjem vode a MarX je iskoristio priliku da sms-om (Sovljak Messaging System) javi zabrinutim penzosima kako napreduju putešestvija i da fudbala taj dan neće biti.

Put kroz Kalinovac se takođe nije pokazao kao lak tako da je konačano određen zaslužen odmor i za bicikle. Sent se posebno pokazao dobar prema svom mezimcu i udahnuo mu malo svežeg Kalinovačkog vazduha u gume. Banjani su dočekali putnike već pred sumrak tako da je malo vremena bilo za zajebanciju, Nemanjinom ulicom su krenuli prema Vrelu u nameri da što pre stignu na odredište. Put do Uba je bio sa gušćim saobraćajem ali bez uzbrdica tako da su napravljene još samo dve pauze.

Sve što je lepo ima kraj, tako su naši junaci kraj svog putovanja dočekali utrnulih guzova ali sa željom da ispiju hladan sok od višanja u Sentovoj kući. Taj magičan napitak, kažu, ima moć da vrati iz mrtvih sve Sovljačane i njihove potomkea recept (Višnja, šećer i voda) se u tajnosti prenosi sa koleno na svako drugo koleno. Pored soka hrabre penzose nije dočekao niko, iako je bilo zagovoreno da im nove žute, crvene, zelene majice uruče pohotne pripadnice lepšeg pola. Što se tiče mačke sa početka, nije pronađena, sumnja se na prodavca mačke da je istu uzeo nazad u želji da je ponovo proda. Ali istinu možda nikad nećemo saznati

Ničim izazvan, danas je pobedonosni pogodak za mladu reprezentaciju veštačke tvorevine Srbije postigao ne tako mladi i još manje lepi Fejsa, a na terenu koji je rukama za nas zidao Branislav Filosof okupilo se 10 mladih i rastrčanih momaka. Evo i kompletnog izveštaja sa današnje utakmice :

Stadion : Olimpijski kompleks Branko Radovanović Bubin

Gledalaca : 3 (Mika, Radoš i Kale)

Ekipa 1 : B. Maradona, Marks, Jovica Cantona, MK Piksi i SJ Toti

Ekipa 2 : Gorandinho, Blazhao, Bojadžiyao, Sita Sita, Atićao

Rezultat : 5:0, 5:1, 6:14

Duda, duda, duda, zakaj me ne zoveš… pevao bi Branimir Rule Štulić da je juče sreo ova dva mlada bajkera, koji su na svom putovanju ka smislu života prošli i kroz naš grad, tom prilikom razgovarali sa Marxom i Mikom i na kraju otišli svojim putem.

Hladno oko naše kamere zabeležilo je ovaj nesvakidašnji događaj. Pogledajte erotske fotografije :

Nakon što smo saznali za zločinačke namere trojice lažnih Etiopljana (a to što kao nemaju ‘leba da jedu je laž, juče smo videli kako zobaju kokice u parku i piju vodu), došli smo u priliku da saznamo još nešto iz bogatog života našeg velikog prijatelja, Živomira Đurđevića, u stručnim krugovima poznatijeg kao Žika Sarma.

Razgovor je, kao i mnogo puta do sada, vodio Mika Ninković. Predlažemo ga ovom prilikom za Nobelovu nagradu za književnost, kao i za Pulicerovu nagradu za novinarstvo.

M.N. : ‘de si, Žiko!!

Iznenada, umesto dobro poznatog glasa, zavladala je neprijatna tišina. Žika nije želeo da se odazove pozivu za intervju? Žika nas nije dobro čuo? Žika više nije Žika? Mika je rešio da otkrije tu misteriju, tako što će ponovo pozvati ŽĐ-a na razgovor.

M.N. : ‘De si bre, Živorade (to je Žikino umetničko ime).

Ovoga puta, Žika se okrenuo ka Miki i započeo srdačan razgovor.

Ž.Đ.-Ž.S. : ‘De si bre Miko, ne čujem te bre od ove trke (čitaj – od ovih Crnaca što na sav glas priznaju Kosovo)

M.N. : Šta ima, bre, čoveče, ne viđam te?

Ž.Đ.-Ž.S. : Evo, ništa, seo malo na biciklu, doš’o do grada i tako. Jebemu lebac!

M.N. : Važi, idemo mi sad.

Ž.Đ.-Ž.S. : ‘ajd, idite, sa’ ću i ja još malo (i kao da je hteo da kaže : samo još da vidim dokle su u stanju ovi Crnci da priznaju lažnu državu Kosovo).

Posle smo sreli Stevdžu i Cime-a, ali to je tema za drugu priču.

Ostalo je samo da Kosovo prizna Crnce i da proces međusobnog priznavanja bude završen.

Ne nasedajte, dragi čitaoci, na ove nevine face i bezazlene poglede, tobožnja tri prsta i ničim izazvano trčanje za Ub i Srbiju. Ova trojica Etiopljana pre više od 5 dana jednoglasno su priznali lažnu državu Kosovo, veštačku tvorevinu nastalu na vekovnim srpskim ognjištima. Trčali su na atletskom mitingu, kojim se priznavala ta oaza šverca heroinom i trgovine ljudskim organima.

Time su se nekada nazvani „naši“ Etiopljani iz Pambukovice svrstali rame uz rame sa Ronaldom i Anđelinom, takozvanom Žoli, a čitavo ovo pisanije nastalo je kao rezultat intervjua koji su Penzosi juče vodili sa predstavnikom napaćenog našeg naroda, koji strada na Kosovu, ne plaća komunalije i ima duplo veće plate nego mi što se mučimo ovde od 7 do 3 za 26 hiljada takozvanih dinara.

Napomena : komentare (ako ih uopšte bude) koji nisu u skladu sa tekstom odmah ćemo brisati.