Da l’ je moguće (iliti How bizzare)

Ovaj razgovor je zaista vođen danas negde oko 18 časova u dvorištu prve, jedine i najbolje ubske škole „Milan Munjas – Flashs“, tačnije ispred eminentnog kioska Mek Milan :

Devojčica od nepunih 11 godina : „Ćao !“

Vidno zbunjeni Stragi (osvrćući se oko sebe i ustanovivši da je baš njemu upućen pozdrav) : „Ćao…“

Devojčica od nepunih 11 godina : „Ej, izvini, mogu li nešto da te pitam?“ Ne sačekavši odgovor Vidno unezverenog Stragija (koji je sebe zamišljao na električnoj stolici, zbog nameštenog incidenta sa prilično mlađom maloletnicom), nastavi : „Igraju li još košarku iza škole ?“

Stragi, sada već sa uzdahom olakšanja : „Misliš na one momke, starije od tebe ?“

Devojčica od nepunih 11 godina : „Da, da, mislim na njih…“

Stragi, razmišljajući ko bi od njegovih saigrača bio zanimljiv toj devojčici i srećan što mu nije uputila sasvim nepristojnu ponudu :  „Igraju, idi gledaj…“

Devojčica od nepunih 11 godina, ustreptala i srećna : „E, hvala ti, sad idem…“