Milica Dabović rasturila Rusiju,a Kiza Verana

To je bio košarkaski bilans ovog lepog i prijatnog dana koji je većina Penzosa iskoristila za orgije i bahanalije bilo na kolektivnim slavljima bilo u individualnim kućnim scenarijima.
Kiza je došao prvi sa svojim vodičem kroz život i Ub – Mašom, i taman je Maša izdavala naređenje za pregrupisavanje i polazak kad se pojavio Duh Koji Hoda Na Biciklu – Fidel. Svesni raskalašnog života i nediscipline svojih saboraca, naša dvojica legionara su nakon kraćeg bacanja lopte prema košu i povremeno prema Maši, rešili da konačno odluče ko je sherif u gradu, ko zna od koje drvo se prave kašike, a kome treba pokazati gde se veže tele.

Bilans je za starijeg, iskusnijeg i onog koji delimično poznaje srpsku gramatiku bio blago rečeno katastrofalan, ravan igri grupe građana koje je na trodnevni izlet u Španiju vodio Moka Slavnić.

Dok je Kiza pokazivao svu raskoš svog repertoara ulaza laktom u telo, šuteva za tri tj. dva poena sa gaženjem linije 6,25 metara desnom nogom, dotle je Veran uporno forsirao šut za tri sa istog mesta (“prošli put odavde nisam mogao da promašim, samo dok me krene”). Maša je pružala podršku Fidelu, aplaudirajući njegovim retkim dobrim potezima, a zviždeći svakom Kizinom (ali se brzo umorila i razočarala).

U duhu svoje maksime da je u ljubavi i basketu sve dopušteno (osim onoga što može uzrokovati batine i dugogodišnju robiju) Fidel je pokušao da psihološki uzdrma nemilosrdnog Kizu pričom o košarkašicama Srbije. Bio je to jedini trenutak intimiziranja ova dva surova profesionalca : Veran je priznao svoja nežna osećanja prema pleju Maji Miljković (“dopada mi se kako se baca po terenu”), a Kiza (nadajući se da Maša ne čuje dok preslušava novi hit svoje omiljene pevačice) svoju već dugu naklonost ka Milici Dabović.

Da li je ova pozitivna energija nekako doprla do naših košarkasica i dala im polet da dobiju do sad na prvenstvu neporaženu selekciju Rusije ne možemo jos da utvrdimo, ali tako je bilo, verujte mi.